Sve je počelo kak je sestra planirala odlazak na more. Za vrijeme pakiranja stvari, sestra je svako malo zezala i govorila: “još budeš ti s biciklom došel dolje”. U jednom trenu, ta šala i zafrkancija počela se razvijati u ostvariv plan, zacrtan cilj. Zadnji tren prije nego su Ana i Kruno krenuli na more, ubacil sam im u auto ruksak, u kojem je bilo nekaj stvari za presvući, kupaće i “motivacija” za provođenje zacrtanog cilja.
Točan datum i vrijeme polaska u tom trenu nisam znal, ali išel sam u smjeru – nek se nađe, ako se odlučim za more, da ne vozim baš previše stvari.
Proteklih mjesec dana, dosta sam treniral za Kajkavijanu. 28. lipnja odvozil sam Kajkavijanu (planiram napisati jedan kraći post, ali ukratko. 241km, 6000 visinske razlike, 24h – ultimativan test snage, izdržljivosti i psihe, svojevrsni brdsko-biciklistički Olimp).
Vikend iza toga bila je 9. marofska biciklijada – Šic na bic, tu sam sudjeloval sa ostalom ekipom iz kluba (BK Maraton).
Na povratku s te biciklijade, doslovce 500m prije kuće, malo me ponesla pjesma na mp3-u i jednostavno sam zaboravil na cestu koja je ispred mene i nažalost opal sam u “U” zavoju. Ukratko to možemo opisati na sljedeći način: ulazim u zavoj pod 90° sa 37km/h (naknap već), dalje ubrzavam do 45km/h dolazim ispred zavoja od 180°, pale se signalne lampice, počinjem kočiti i u tom trenu proklizavaju oba kotača, slijedi “šmirglin” nekih 5m brzinom od 5km/h, tu stradaju koljeno i lakat – površinski, ali iritirajuće. Prva stvar, gledam jel me ko videl, druga stvar, gledam kaj je s Vrancem, kad ono – oštećena pedala, svinut dropout, malo popigan prednji kotač. vidim da mogu nastaviti vožnju, i sklačim još tih 500m.
E sad, zakaj sam to pisal. Svi ti kilometri, ozljeda Vranca, ozljeda mene, malo su me “dotukle” i teže je bilo odlučiti da idem na dalji put. Tokom sljedećeg tjedna sredim kotač na bajku, pedalu poravnam malo, preostaje samo dropout, kupim neki u vž-u, na kraju se ispostavilo da ne odgovara, sitna razlika, ali ne paše. Poravnam postojeći dropout, probam voziti i na prvu je sve izgledalo ok. Zaključujem, ipak smo spremni za veći put.
Konačno, kad je Vranac bil spreman, počel sam ozbiljnije razmišljati o datumu polaska i odlučil sam da 17. srpnja, krećem na more. Postavlja se pitanje kad krenuti, ako krenem ujutro, vozil budem većinu dana po suncu, kasno budem došel, i tak nakon duljeg razmišljana, odlučim da krećem u ponoć. Tokom dana, iskoristil sam nekaj vremena i pripremil sam blatobran, nosač tereta, bisage, stvari koje su mu trebale za put (prsluk, kaciga, alat, set prve pomoći, elvita kekse, banane, magnezij) i improviziral drugi nosač bidona.
Plan je bil da odmorim nekaj prek dana, pošto budem vozil više od 14h, no kak to i obično biva, nisam baš nekaj uspel odmoriti. Zvoni mi alarm u 23:30, budim se (iz sna tebe sam sanjao, opet sam tebe sanjao vani sunce sja – Opća Opasnost – Uzalud sunce sja 🙂 ) obućem i krenem lagano van, kad ono, mokra cesta – pitam se – pa kad je uspjelo padati, svega sam spaval 1h, no usprkos tome ne pomićem vrijeme polaska, jer imam svu opremu za kišu, ali bolje i po tome voziti nego po najvećem suncu.
Tempo kojim sam krenul nije baš bil lagan, no rekel sam sam sebi, vozi kak ide i kak ti odgovara. Pal je i KOM na stravi na Slavonskoj, iznad Držićeve sam se srel s policijom. Mislim da dovoljno govori činjenica da sam u Lučkom kod XXL kafića bil već u 2 ujutro, bez pauze na putu. Nastavljam prema Karlovcu, zacrtal sam pogledati stari grad Dubovac i napraviti prvu pauzu, nekaj baciti u kljun i nastaviti dalje. Dolaskom u Karlovac, ostal sam bez vode, ništ nije otvoreno, vozim i naletim na lika kaj peće janjetinu – stanem, okrenem se, zamolim ga vode, napunim i krenem dalje. Malo se gubim, fulam jedno skretanje, fulam drugo skretanje i onda sam negde prek stepenica nosil bajk da dojdem na drugu cestu koja je na povišenom i uz neko groblje nastavil prema starom gradu Dubovcu. Prije samog grada, bil je pošten brijeg, no bil sam još pun snage, sklačim to, dojdem do grada – taman se počelo daniti.
Napravim pauzu, pojedem, već je bil lagano i dan (krenul sam oko 5:20). Nastavljam nekim prečacom ( i kak obično bivaju moju prečaci, skrate put, ali povećaju visinsku, tak je i ovaj bil), vozim uz rijeku Dobru, tak je bilo friško da sam se smrzel taj dio, jedva sam već čekal da se pojavi sunce i počne grijati. Prolazim Novigrad na Dobri (nisam ni skužil stari grad, a znal sam da je tam negdje – više o tome u opisu vožnje oko Karlovca), Jarče Polje, nastavljam prema Vukovoj Gorici i odjednom Rim i Severin na Kupi. Ko malome mi je u sjećanju da je to bilo sve puno restorana, odmorišta, no situacija za vrijeme ovog puta je kao da je rat tam bil, slabo prometa, većina tih restorana zatvorena, zgrade u polu ruševnom stanju. Radim pauzu u Severinu na Kupi, kupujem sendvič u dućanu (koji nema frižidera uopće), sjednem u kafić, smažem sendvič, popijem nescafé i nakon kratke pauze krećem dalje. Počinje veselje, prvi uspon pred Vrbovsko, popnem se gore, slijedi spust u Vrbovsko, pitam neku gospođu uz cestu – kud se ide za Gornje Jelenje, primila se samo za glavu i rekla – sinko, tu ti je ve veliki brijeg, ja sam se samo na to nasmijal, jer sam znal za njega, ali ne i koliki je.
Brzo je taj osmjeh splasnul, kad sam stigel do tog uspona. Kak sam išel sve više u brijeg, bilo je super pogleda na sve strane, vikend kuća dosta, sela i ne baš toliko. Nakon nekog vremena, pred sam kraj uspona dolazim do mjesta Jablan, fora uređeno (vidi sliku). Tu negdje stajem da napravim kratku pauzu i da natočim vodu. Bile su neke gospođe vani i svom silom su htjele upaliti flaksericu, ali nije im baš uspjevalo. Pitam ih za vodu, natoče mi i sad da se bar na neki način revanširam, pogledam im ja flaksericu – stihl professional – natočim gorivo, napumpam na pumpici, čok i pali ko velika 🙂 Svi sretni i zadovoljni, pičim dalje, dolazim do Ravne Gore, plan je bil da bi tu stal malo, ali kad sam došel tam, nije baš bilo kaj vidjeti, sve opet pusto, zatvoreno, nastavljam prema Delnicama. Do Delnica je bilo relativno jednostavno dojti, tu i tam koji manji brijeg, ali većinom ili ravnica ili spust. Stajem na benzinskoj, “točim”, “perem stakla”, kupim nekaj šećera – Snickers, usput pitam lika kak je sad do Gornjeg Jelenja, veli nije tak strašno, imaš tu malo spusta, malo ravnice, malo brijega i tam si… Reko super, to začas prejdem i na moru sam. No, jel bilo sve tak, možeš pretpostaviti, malo sutra, spust je bil, ali od ravnice ni R.
Bil sam spomenul na početku da sam opal s bajka i da smo oba bili malo “oštećeni” – e ovdje se pokazalo kaj s bajkom ne valja, dropout nisam uspjel 100% poravnati i nisam imal 2., 3. i 4. brzinu, a na ovim usponima taman su mi one trebale. Uz te probleme s brzinama, pojavil se i problem u nogama, jednostavno više nije išlo, uspon nagiba cca 2% ja nemrem klačiti više od 15km/h, stajem sa strane na nekom ugibalištu, pojedem par banana, uzmem magnezij, ostatak Snickersa – kvalitetno sam se nafilal i krenem dalje, išlo je malo lakše, ali usponu nikak kraja. Brzinom puža dolazim do prijevoja, skrenem za Krk i onda je slijedila uživancija na spustu, koliko je išlo (cca 45km/h) i u tom naletu sreće i veselja, ne gledam kak je situacija s vodom, odjednom se ispred mene stvoril most, na jednom ulazu je rampa bila skraćena, preletil sam tud i viola, Krk je tu, stigel sam, toooooo. 🙂
No, smirimo sad malo emocije, pogledam bidone, skoro pa prazni, 14:30, temperatura ugodnih 42°C, čeka me još 30km do destinacije, bez vode nikak, stanem sa strane, kalkuliram, vratit se nekam ili nastaviti, ne znam gde ima kaj na putu, na svu sreću spazl sam neku “benzinsku” – kontenjer. Kupujem 1,5L vode i jednu Coca Colu, vodu rasporedim u bidone, Colu popijem na eks i krećem dalje. Nepodnošljive vrućine, ja umoran – kaj od vožnje, kaj od toga kaj nisam ništ spal, počinjem gledati na vuru i nikak da prejdem 100m, čini se ko vječnost. Tu negdje dolazim na Petrolovu benzinsku i radim pauzu (ni 15min nije prošlo od prethodne) no ova je potrajala sat vremena, sjedil sam na rubnjaku i gledal kak ljudi toče gorivo, kak cure peru stakla na autima. Smirim se malo, dođem k sebi, kupim još malo šećera i krećem dalje s ciljem da stjeram sve u komadu bez stajanja. Tak je i bilo, još nekih 7 brijega i sedam dola i dolazim do rotora pred mjestom Kornić. Najdem se sa Anom i Krunom, sparkiram Vranca u “garažu”, malo se raskomotim, stuširam. U tom trenu, osjećal sam se kao da nisam uopće vozil bajk, pun energije bez bolova. Inicijalni plan je bil da se i doma vraćam s biciklom, no nakon drugog dana, kad je popustil magnezij, nije bilo baš tak bajno, pa sam radil razne kalkulacije i na kraju je povratak s mora bil s autom.
P.S. slike nisu baš neke kvalitete, u to vrijeme nisam previše razmišljal o kvaliteti i nisam imal pošteni fotić, već je za takve stvari služil mobitel…
Krenuo sam malo da se odmorim na more vozio sam sam, a cijelo društvo mi je dolje stigao sam kasno, oni već u punom gasu odmorio bih malo, oni, hajde na terasu.
